Tако је говорио велики амерички писац и песник Чарлс Буковски. Одавно схвативши да светом заиста владају похлепа, лаж и страх, ни ја више нисам нимало мањи песимиста од Буковског, иако се из дана у дан трудим да то оповргнем. Али, да будем искрена, све теже ми иде јер још нисам пронашла начин како да избегнем толику количину лоших вести и поражавајућих чињеница којима нас с неподношљивом лакоћом обасипају сви медији, и то све мање професионално а све више скандалозно, бљутаво таблоидно и прилично неписмено.
Било да читам новине или да листам онлајн издања, веома често ме већ сам наслов убија у појам. Не ради се о мојој преосетљивости већ о маниру који годинама негује све већи број разних издања, о настојању да наслов буде што „убитачнији“, што шокантнији, што скандалознији за читаоца. Не разумем откуд таква потреба кад је све око нас одавно довољно убитачно, да не кажем и превише шокантно и скандалозно.
Поразила ме je чињеница да је Србија прва у Европи по броју деце оболеле од рака. Још пре тога поразила ме je чињеница да смо и даље у врху лествице по одливу мозгова, да би ме сасвим дотукао податак да је Србија прва у Европи по броју функционално неписмених и да више од милион људи нема ни основну школу. Насиље над женама, над децом, међу школарцима и у породици, те убиства, упуцавања и сачекуше, свакодневно су редовне вести. А закон ко закон, пречесто заобиђен, злоупотребљен или обогаћен рупама, кроз које се провлаче решења искључиво на штету грађана.
Грађани пак, ако смо још грађани а не само поданици, осећају се, већим делом, разапети између стварног стања ствари, премијеровог и владиног хвалоспева свеопштем напретку и надмености и неодговорности управо оног дела опозиције који је за време сопственог мандата на власти урушио сам себе и целу земљу, и тако омогућио долазак садашње власти. Шта ту честит и још иоле нормалан човек може да учини и куда да оде осим у депресију и отуђење и од самог себе, а то значи у безнађе – упркос изгледном уласку у узбуркану и помало унезверену ЕУ, па ма кад то било.
Биће да је проблем ипак у народу, а не у превејаним политичарима било које сорте. Како рече један наш уважени социолог-културолог, проблем Србије је што сви иду за вођама, а не за законом. А ко не иде за законом… – за крај ове реченице, молим, обратите се Његошу.
