Каква би то била штета да сам пропустио/заборавио да овај наслов понудим драгим читаоцима! А ко ми је помогао да се подсетим? Алцхајмер лично, али и мој пријатељ Зоран Матић, новинар, најпознатији из херојског доба сада увелог РТВ Студија Б.
Причамо ономад о прочитаним књигама и одгледаним филмовима, али некако – како су нам надошле године – све утапамо у атмосферу шта смо све пропустили или заборавили. Нарочито ја. Дотичемо се и раширених стереотипа (из необавештености, незнања, јаке пропаганде или недовољно података), што је и једна од сврха ове колумне.
Често не због „заљубљености у лик и дело“, већ због неправедних предрасуда и стереотипа „браним Тита“, некад до граница да се завађам са пријатељима. Најпознатији јавни случај био је кад је Зоран Живковић, политичар који је имао колумну уторком у Данасу, из протеста престао да је пише. Јер сам, такође у Данасу, поводом једне од њих нашао за потребно да у реаговању на тај текст, не лично њему, изнесем примедбу како постпетооктобарска опозиција из идеолошких и стереотипних побуда генерално сваљује дрвље и камење на период СФРЈ и грди у њој и оно што је за похвалу (а није све за хвалу, наравски). И то само зато што није способна да направи уређену државу каква је била – идеолошки онаква каква је – та бивша.
Елем, између осталог, кажем Маткету, тако је надимак оног колеге из трећег реда овог текста, да сам недавно негде прочитао сасвим другачије тумачење о оној изреци која се приписује Брозу, да се не треба „држати закона као пијан плота“. Али заборавио сам како тачно гласи то тумачење, по коме он није то рекао, али је из његових речи то после изведено, као и где сам прочитао. На то ће колега да каже како је једном у „Аутобиографији о другима“ Борислава Михајловића Михиза (у два тома) прочитао неко сећање „предругоратног“ и делом поратног српског комунистичког лидера Благоја Нешковића на састанак са Стаљином, „да л’ беше 1938. ил’ 39.“, по коме је Тито пред њим лукаво зажалио што није Србин.
„Поново сам ишао у библиотеку и тражио то место у обе књиге и никако да нађем“, вајка се Матић. А ја га тешим како сам прочитао исту ту Михизову књигу, али не само да се не сећам тог места него ни да ли ми је књигу позајмио или поклонио један колега. Толико о Алцхајмеру, а сад о Нешковићу.
Ута-та, поклонио ми ју је! И то једнотомно издање које је опремљено и индексом имена, лако нађем то место и пошаљем Зорану СМС да сам нашао и препричам му с допуном да није било пре Другог рата, но после. И прокоментаришем да је у овој одличној књизи Михиз дао богату палету ликова, али да се она не може читати као историјски документ. Па тако ни ово место које преносим читаоцима.
Зато гарантујем само да је истина од речи до речи да то све пише у тој књизи, а веродостојност зависи од нечег другог. Од тога не колико верујемо Михизу него како ћемо протумачити његове речи да су му „једну сцену, досад необјављену у јавности“ потврдила, „независно један од другога, два сведока која су присуствовала тренутку кад ју је негде пред своју смрт испричао Благоје Нешковић“.
„Година, биће да је 1946. Вечера у Стаљиновој дачи у Вникови“, пише Михиз. „Домаћин Џугашвили, совјетске званице Молотов, Берија, Каганович и југословенске Броз, Ранковић, Нешковић и Кидрич.“
Даље се наводи да је свемоћни Берија дигао здравицу и између осталог рекао да су он, Ранковић и Нешковић „стаљиновска црвена тројка“. Али му је Стаљин одбрусио: „Нисте ви ништа!“, након чега су сви занемели.
Онда… ево се Стаљинов прст уперио право у њега и Благоје Нешковић са ужасом чује Грузинчеве речи, за које не разабира да ли су питање или тврдња:
– Ти, Дража Михаилович?!
Препаднут, затечен, Нешковић брзо рачуна. Одговорити се мора, али шта? Да ли је опасније прихватити оптужбу или је се одрећи? Инстинкт самоодржања издиктира одговор. Све је боље но њему рећи да се у нечем преварио.
– Так точно, товариш Стаљин!
И док се будући канцеролог још увек пита да ли ће га сад одмах одвести…, одједном види како се на рошавом лицу спасоносно подижу бркови, како се развлаче у осмех. А када господар света сада већ широко разведрен додаје:
– Ти молодој Серб, ја стариј Серб – секретар српске комунистичке партије зна да је спасен, а можда? А можда и много више од тога. Али још неко за овим столом добро зна за кремаљски адет да кад једном осване, другом може да омркне, па стегнутим, зеленим гласом придружује и себе овом усвајању старога Србина:
– Друже Стаљин, мене је срамота што сам Хрват.
Стога је разумљиво што је дар Београду да буде седиште Коминформа схваћен од наших комуниста као највеће могуће признање“, завршава Михиз ову епизоду.
А ја – пошто купио, пото (вам бесплатно) продао!
(Михиз, Аутобиографија о другима, Евро–Ђунти, 2008)
