Фотографије Фото-документација Борбе, документариста Слободан Ковачевић
Забрањено преузимање фотографија
Исповест Јованкине сестре Наде Будисављевић у књизи „Моја сестра Јованка Броз“, аутора Жарка Јокановића
Тито је своју супругу Јованку Броз гледао с пуно љубави и нежности. Видео се његов заштитнички став. Ту љубав показивао је и давао до знања на један ненаметљив начин. О томе се није причало, они нису демонстрирали своју љубав, али се то видело…
Ово је одломак из једне од многобројних прича сабраних у књизи Жарка Јокановића, које му је казивала Јованкина сестра Нада Будисављевић под називом „Моја сестра Јованка Броз“. Књигу је издала београдска Лагуна, и за кратко време је постала бестселер.
– Разлика у годинама између Тита и Јованке није се видела – причала је Нада Будисављевић о животу своје сестре, која је обележила читаву једну епоху, која није дочекала правду, али заслужује истину. – Њој Титове године нису сметале. Јер, ја знам да је он брзо ходао, а она се трудила да га сустигне. Тако да се то није примећивало. А он, ако је имао неке мане, које ја нисам видела, толико је волео моју сестру да сам га због тога волела. Сем тога, с нама, с мојом и Јованкином сестром Зором и са мном, био је врло пријатан. Нешто као отац…
Највероватније је да је Јованкина добровољна одлука била да нема деце. Јер би то Титу у том тренутку могло да нашкоди. Кажем, највероватније, јер ја то не знам. Њена жртва била је комплетна за њега. Она се од самог почетка ставила у службу њему, као неко ко је посвећен, као опатица која се посветила својој религији.
Она је амортизовала сваки ударац који је био намењен Титу, све непријатне ствари. И онда је глумила да је много јача него што је била. Деловала је као кремен-камен, као жена стена, Баш-Челик. И то се касније злоупотребљавало против ње…
Тито уопште није могао без Јованке. Ниједног јединог тренутка. Ако би се десило да Јованка дође с Бриона у Београд на један дан да нешто заврши, он зове да се хитно још то исто вече врати на Брионе јер он не може без ње.
Они су се једноставно волели. Много су се волели. До последњег дана га је волела. Не до последњег дана – до своје смрти га је волела. До последњег даха.
А кад је Тито негде ишао на пут без ње, увек ју је звао. Кад је био на бродовима, биле су неке емисије, па су Јованки рекли да може да му пошаље поздрав и она му је слала поздраве. Била је ту и радио-веза.
Тито је од Јованке тражио њено мишљење. Волео је да чује шта она мисли. Њихова околина то није могла да поднесе. Зато су је и кажњавали. Ја не знам шта је она њему говорила, или он њој, јер ми се ни она ни он о тим разговорима нису исповедали. Тито је ценио Јованкине организационе способности и није имао потребу да говори. То се једноставно видело. Ако је говорио, можда је то говорио људима на које се то односило. Али, мени је никад није хвалио. То се подразумевало.
Обоје су функционисали на тај начин: посао пре свега. Никад нисам чула да је Тито некога прекорио због лошег односа према Јованки, нити се неко, за Титовог живота, усуђивао да на тај начин јавно поступа према њој. То је све ишло „испод жита“, тако да не можеш ни на кога уперити прстом, нити било кога за нешто оптужити…
Тито је Јованку просто обожавао. Волео је заиста. Био је доста пажљив према њој. Он је веома ценио њено мишљење, пре свега је ценио њен здрав разум. Он је, како да кажем, кад год је било прилике да то уради, кад, на пример, Јованка није била ту, говорио: „Оставите то за Јованку, она то воли.“ Рецимо, кад се ради о храни, јелу које је спремљено и које је њему послужено, а Јованка није ту. Он је био врло брижан према њој…
Кад је Тито умро, Јованка ми је рекла да су њих двоје разговарали о томе да ту заједно буду сахрањени. У Кући цвећа. Ја знам да су тада дошли и питали је где Тита да сахране јер је била опција да га сахране испред Музеја, да је она тада рекла за његову жељу да га сахране у Кући цвећа, и они су то прихватили. Од тада ја знам да су њих двоје то тако хтели…
