Кад су јој колегинице из Геронтолошког клуба „Дринка Ћуковић“ на Звездари предложиле да се пријави за мис сениор, Душица Славковић је категорички одбила, сматрајући да је то нешто што иде уз младост а не уз њених 66 година. Али кад су јој објаснили да се титула мис сениор не добија само за спољашњу лепоту, него и за животни оптимизам, енергију, виталност, лепоту изнутра, чиме она неодољиво зрачи, прихватила је њихов предлог. И победила.
Изазове је увек волела и то се с годинама није променило.
– Искрено, никад нисам ни помислила да ћу некада, а поготову у овим годинама, бити изабрана за мис. Не би ми ни пало на памет да се пријавим за кастинг, да ме из клуба нису месец дана убеђивали и да ми Весела Митровић, домаћица клуба на крају није одлучно рекла да је то одлука клуба и да једноставно треба да идем на кастинг – испричала нам је након што је на четвртом Сајму за треће доба изабрана за мис сениор 2017, када јој је прошлогодишња мисица Анка Недучин предала круну.
Али не крије да јој је драго што се на крају пријавила и победила. Јер, титула јој је улепшала живот, освежила дух и самопоуздање. Доста пријатеља, познаника, ранијих колега и сарадника из времена кад је радила у Телекому, видело је на телевизијама, где је гостовала као мис, позвали је, честитали. И људи на улици је препознају. Прилазе јој и честитају.
Ипак, најдража јој је честитка унука Александра (11), који с мајком Лидијом и оцем Иваном живи на Флориди.
– Кћерка се силно обрадовала кад сам јој јавила да сам победила, а он је рекао: „Бајка, знао сам ја да ћеш ти победити.“ Рекао је да је веровао у мене, да воли своју Бајку и да му је она најлепша – не скрива Душица задовољство.
Док је шетала сценом, присећа се, није ни размишљала да ли ће победити него само како ће њоме прошетати. Није било много времена за пробу и увежбавање манекенских покрета. Али баш то што није било глуме и природност којом је носила своје самопоуздање, оптимизам, веселост и енергију, сматра, били су пресудни да се жири одлучи за њу.
Волела би да и друге жене, поготовo оне у зрелим годинама, имају мало више оптимизма у животу, као што га она има.
– Стално нам говоре шта да једемо и да будемо физички активнији, а ја мислим да треба да радимо и на менталном јачању. Јер, докле сте год у доброј менталној кондицији и бистрог ума, увек ћете наћи нешто добро за себе, а кад ментално клонете, губи се мотив, чак и да се изађе из куће. А не треба се предавати. Има толико лепог. Могу се читати књиге, изаћи с пријатељима на кафу и колаче. Може се и само седети поред реке и посматрати вода. И то је лепо а ништа не кошта. Најгоре је кад мотив затаји и човек почне да тоне.
Њој мотива никада није фалило. Увек је била енергична и предузимљива, а тако је и сада. Веома је активна у геронтолошком клубу, где два пута недељно иде на јогу. Члан је и драмске секције у клубу, а глума јој баш прија и лежи. Скоро је с колегама глумцима, за прву годишњицу клуба, с великим задовољством припремала и у Пан театру наступала у представи са сценама из пензионерског живота.
И изван клуба воли да се дружи, да иде у позориште, биоскоп, да шета и вози бицикл како би одржала физичку кондицију.
Сада има и мотив више да буде активна и духовно и физички. Титула мисице је на то обавезује.
Пише Раденка Марковић, фотографије E-stock/Милош Рафаиловић
