Жене из Србије у својим искреним исповестима су отворено проговриле о томе зашто су одлучиле да се разведу.
Нажалост статистика показује да су разводи бракова све чешћа појава, како у свету тако и код нас. У нашој околини познајемо минимум две особе које су се развеле, којима није ишло, који су имали проблем у браку. Па ипак и поред тога што је тако често, развод брака није тако лака одлука, процес, нити поступак, нарочито када имате децу.
Тешко је поверовати да неко кога смо одабрали као животног сапутника, заправо то и није. Да је то било исто пролазно и недоречено, да је било погрешно. Ипак, живот се наставља даље и многи су након развода брака пронашли особу која им је у потпуности одговарала, а неки су поново пронашли себе.
Како то све изгледа када се деси, за Задовољна.рс су откриле жене из Србије. Оне су у својим искреним исповестима испричале зашто су се одлучиле на тај корак, шта им је најтеже пало и коју су поуку из свега тога извукле.
Марија (43) из Ниша
Ја нисам од оних жена коју је муж преварио, коју је тукао, који се коцкао. Ја сам се развела јер смо једноставно престали да разговарамо. Знам, звучи глупо, али тако је. Некако је све постало толико досадно и сиво.
Човек за кога сам се удала и у кога сам била лудо заљубљена, човек с којим сам обишла пола света и родила му децу одједном је постао странац. То сам тешко признавала себи. Годинама сам се заваравала, занимала се другим стварима, излазила са пријатељицама, ишла у шопинг, бавила се децом. Али онда је дошла корона и остали смо закључани сами са собом. Тад сам видела колика је празнина између нас.
Одједном ме је ударило да нас је живот појео. Ја сам јурила за послом, он јурио за послом, гајиш децу, трчиш на сто страна и само схватиш да са мужем немаш ништа више ништа заједничко. А то заболи баш. Нема свађе, нема мржње, него једноставно немаш о чему са њим да причаш, схватиш да си са њим цимер. И пробаш да то поправиш, али не иде. Као да је наше прошло, као да смо се истрошили. Пресекла сам кад сам схватила да бих могла да будем с неким другим и да то чак и желим, да ми од те помисли пролазе трнци. То ми је био знак. И на крају смо се лепо све договорили, без драме, јер је и он осећао исто, само очигледно није могао да изговори.
И даље ми је некад кнедла у грлу због свега јер је некако баш без везе што смо обоје дозволили да се то деси. Изгледа да љубав стварно мора да се негује, неће ништа само од себе, сви смо ми стално уморни и негде јуримо, али ништа се не подразумева. Једном ми је другарица рекла – какав ти је уторак у новембру, такав ти је живот и брак. А он и ја то нисмо схватили на време.
