Своју литерарну баштину Милисав Миленковић је, током прошле године, приновио значајним песничким записом учињеним подно наслова „Четири годишња доба у Београду“, чиме је обрадовао љубитеље поезије и изазвао позорност књижевне критике, у мери у којој она држи корак са овим узбурканим временом, у коме се пројектују, неретко, анахрони етичко-естетички вредносни постулати.
Будући да је пролошку основу, из које је разбокорио остатак вешто уобличене песничке целине, засновао око историјских и других догађаја, који најчешће персонификују словенску тугу, његов песнички говор је јасан, но почесто и горак, без обзира што у свитку корица књиге, у песми „Прелудијум“ инсистира на оној посебности која наш народ по духу чини наглашено видљивим чак и у најтрагичнијим међуљудским сукобима светских размерама – било их је. Томе сведоче и стихови у песми „Самоће Србије“, из којих се јасно разуме трагика /крика у јарузи/ и непрекидно кореновање /биљке која расте иза грудобрана/ којим дијаграфски предочава свесрпски усуд: да се тек у ретким сезонама мира /српска глава са пања скидала/. Али Миленковић под истим записом, у једној од небројених стваралачких осама, говори о величини дигнитета његових сународника који живе зарад /давања смисла вечности/, јер на овом простору /време добија своју меру/.
Архетипски прослов није мимоишао ни Миленковића, као и неколике његове претходнике: Црњанског, Павића, Павловића, али у знатно ригиднијем свевиду, будући да и Миленковић, нажалост, сведочи историјиске преломе који нису измаштана пројекција, већ сурова збиља у којој небројени, око њега обескућени, „тумарају“ лишени могућности да артикулишу све у себи и око себе, Миленковић ће рећи /гладни се хране распетим небом/ ваљда оним небом под којим /владари памтивековно бирају место за своје престоле/, док други обескућени трпе злости оних који су их „милосрдно даривали“.
Лирски јунак Миленковића је град који, како каже, /не стишава свој дамар пред навалом зла/ и доиста: отпори злохудим су вековима пламињали подно утврђења, унутар чијих зидина се (они сензиблнији попут Миленковића то ослушкују) радост и плач непрестано комешају, /пољубац и крик/ не подвајају, у коме је белоглави дичник себи /предак и потомак/. Његов лирски јунак није артифицијелан, већ стварнији од свега стварног под небеским шаром, памтљив и отворен за добронамерника, /чедан и бео/, коме се по обличју мреже белине и сузе и, испод свега – проклетство: да га ни један куршум није мимоишао, а гле чуда: он жив и вечнији но икада, причан и опеван у књизи свесмисленог наслова.
Миленковићева аутологија је аутентична, историјски утемељена, често грудоболна од небројених рана, међу којима су оне задобијене у међусобним крвавим „играма“, оне узбујале из /пожара у грудима/ тек стасалих дечака, оне које су учињене замахом секире пре свитања, но и оне од крадом испаљених хитаца, који откључавају и закључавају архетипску ризницу дугог и тешког бола – за векове непреболне.
