Медији су преплављени детаљима о недавно завршеном Светском економском форуму у Давосу, али је пажњи шире јавности промакло до сада најамбициозније суочавање са претњом од заразних болести на глобалном нивоу. Реч је о тамо установљеној Коалицији за иновативну противепидемијску припремљеност, као партнерској сарадњи више од 80 јавних, приватних, међувладиних, невладиних, филантропских и других организација, уз учешће преко 200 утицајних појединаца.
На челу овог опсежног подухвата су владе Норвешке и Индије, Светски економски форум, труст Велкам и Фондација Била и Мелинде Гејтс. Они су се обавезали да до краја године прикупе импозантну суму од милијарду долара и током наредних пет година усмере је проналаску и тестирању вакцина против болести које представљају могућу глобалну претњу за народно здравље.
Идеја се зачела још пре много година, а добила је на снази током епидемије еболе у западној Африци 2013-2016, када су хиљаде људи умрле зато што није било спремне вакцине. Ипак је срећа што се већ радило на вакцини, па је требало само (или „само“) 9-12 месеци да се, пре масовне примене, на људима провере њена безбедност и делотворност.
Исти проблем постоји и за низ других зараза: на универзитетима и научним институтима проналазе се и на животињама тестирају разне вакцине, али све остаје на академском нивоу, јер не постоји интерес да се приступи кључној фази – сложеном и врло скупом испитивању ефеката нових вакцина на људе. Одсуство финансијера је разумљиво. Пропала би компанија спремна да уложи многе милионе долара на изучавање вакцина које би могле да се продају тек уколико би искрсла епидемија одговарајуће болести.
Управо тај јаз треба да превлада новостворена коалиција. Она је пошла од листе потенцијалних претњи које је, као хитне, означила Светска здравствена организација, али већ прави и сопствене приоритете. Међу њима је на првом месту вакцина против вирусне болести нипах, одговорне за запаљење мозга и плућа, са до сада процењеном смртношћу између 40 и 75 одсто.
Ова зараза је први пут описана међу свињама у Малезији 1999, а исте године су забележене епидемије, махом међу свињарима, у Малезији и Сингапуру. Две године касније у Бангладешу и Индији се показало да се вирус преноси храном, преко слепих мишева, као домаћина који сами не оболевају, те да је могуће и интерхумано заражавање капљицама, без животиња као посредника.
Друга претпостављена опасност је блискоисточни респираторни синдром. Од његове појаве 2012. године, жртве су му по правилу биле директно или индиректно везане на Блиски исток. Умире око 36 одсто пријављених болесника, али је несумњиво да бројне заражене особе с блажом клиничком сликом остају непрепознате и, следствено, непријављене. Попут осталих новоискрслих инфекција, у питању је примарно болест животиња. Верује се да потиче од слепих мишева, а да камиле имају важну улогу у преношењу вируса на људе. Посебну пажњу на ову заразу скренуло је непријатно искуство с њеном епидемијом у Јужној Кореји 2015, савладаној тек после више месеци.
Вирус ласа грознице, као трећи по приоритету издвојени ризик за глобално народно здравље, код 80 одсто заражених не доводи до испољених знакова и симптома болести или су они врло благи. Међутим, ако се јаве крвављења и човек доспе у болницу, смртност је око 15 одсто. Резервоари заразе су глодари у подручју тропске западне Африке. Пренос инфекције међу људима остварује се преко телесних течности и излучевина.
Рачуна се да би три наведене болести у догледној будућности могле да изазову епидемије до каквих су недавно довели вируси еболе, зике и тешког акутног респираторног синдрома (англосаксонски акроним је САРС). Све њих треба дочекати са спремним вакцинама, а по важности одмах за њима следе Кримска-Конго хеморагијска грозница, коју и у нашем делу света преносе крпељи; марбуршка болест, која се данас посматра у склопу са еболом, а свет је за њу сазнао 1967, када се са зелених мајмуна пренела на 31 грађанина у Марбургу и Београду, итд.
У Давосу постигнути консензус о јавно-приватној сарадњи у противепидемијској борби, уз нови модел финансирања из више обезбеђених извора, те ауторитет и посвећеност ангажованих стручњака, дају основа за оптимизам. Једно је сигурно: никада до сада није остварена таква концентрација снага и средстава ради остварења описаних циљева.
Пише Зоран Радовановић, професор универзитета, епидемиолог
