Једног јулског поподнева, у ексклузивном интервјуу за магазин Пензија, с Микијем Јевремовићем прошетали смо најлепшим сећањима некадашње Југославије, Совјетског савеза, фестивалских и скадарлијских вечери. Тешко је данас и замислити опијајућу популарност коју је наш истакнути уметник свакодневно доживљавао не само од својих „Микиста“, посвећеног клуба обожавалаца који га је подржавао у највећим и најтежим тренуцима, већ и у тадашњем СССР. Дивили су се његовом гласу и интерпретацијама, а Мики је успео да остане природан и свој, упркос слави којом се ретко ко с ових простора може похвалити.
Шта сматрате највећим успехом у каријери која већ 55 година превазилази свако време и остаје уписана у звездама?
– Кад на брзину помислим, имам утисак као да је јуче било. Толико ми је све свеже, сећам се сваког дана својих почетака, а понекад не могу да се сетим шта је јуче било − уз смех нам прича Мики. – Али, кад помислим где сам све био, кога сам све упознао, с каквим све културама долазио у додир, по целом свету, колико сам година провео у студију певајући… Близу 1.000 песама, више од 100 првих награда на фестивалима… Одувек сам био тај такмичарски карактер! Имао сам више од 6.000 концерата. Кад се све сабере, 55 година и није тако много! Лепо је, али и тешко сетити се свега − с пуно емоција и помало сете присећа се наш велики уметник.
О Вама најлепше певају ваше песме. Под руку с њима, бројке изазивају поштовање и дивљење јер сте снимили преко 200 носача звука продатих у невероватних 15 милиона примерака. Како сте се носили с толиком популарношћу?
– У то златно време ми нисмо били само певачи, већ пријатељи својих обожавалаца и њихових породица. Певали смо и свирали музику коју су волеле све генерације. Нисмо глумили звезде, иако смо то заиста били − искрено каже Мики. − Таква је била публика, такво време. Цела наша генерација је природна, нормална, ми смо људи из народа.
Домаћу јавност деценијама интригира професионално ривалство с Ђорђем Марјановићем. Међутим, не само да сте на Београдском пролећу заједно победили с песмом Жарка Петровића „Две црвене руже“, већ вам је Ђорђе упутио дивну честитку поводом јубилеја у којој разоткрива праву природу вашег односа. Пријатељи и колеге, не ривали?
– Постојали су клубови обожавалаца, поменути „Ђокисти“ и „Микисти“, но никаквог ривалства није било − каже Мики. − Ђорђе и ја смо и дан-данас велики пријатељи. Ђорђе нам је свима на неки начин био вођа. Прокрчио нам је пут у Русију. Својим примером, феноменалном посвећеношћу и професионалношћу − пун је речи хвале и поштовања према колеги. – Често смо завршавали наступе на рукама наших обожавалаца, који су се утркивали засипајући нас цвећем, носећи транспаренте, приређујући нам дочеке.
Кад је о клубовима обожавалаца реч, Мики је одлазио на састанке кад год су обавезе то дозвољавале и то по по целој Југославији.
– Ишао сам чак у Осијек на састанак клубаша, у Пожаревац, Параћин, у Београду их је било неколико. Један такав клуб је био код Пете београдске, у такозваном Рејону. Два пута месечно смо добијали салу за састанке, а ја сам својим клубашима донео први магнетофон и пуштао песме с Радио Луксембурга. „Микисти“ су изгласавали које песме да снимим, тако да није било грешке. Ишао сам и на рођендане, родитељске састанке, правдао изостанке − с осмехом се присећа Мики.
Рођени сте на посебан дан, 27. марта, 1941. године у Београду. Постоји анегдота да је Ваша мајка Гила, пошто сте по рођењу непрекидно плакали, у шали закључила да ћете једног дана бити певач. Кад се родило истинско интересовање за музику?
– У гимназији сам био члан оркестра и хора, а старија сестра Љиља и ја смо певали и у Абрашевићу. Она ме је подстицала, научила првим шлагерима − присећа се Мики. − Брзо сам учио текстове, и дан-данас једном нешто чујем и одмах запамтим. У Ваљеву је те године одржавано међугимназијско такмичење. Главни певач Ђука, сјајни белканто тенор, изненада је промукао. Професор Мијановић ме је из групе певача буквално гурнуо на сцену и тако је кренуло. Победио сам и постао главни певач наше певачке групе.
Од тада се, како каже, сродио с песмом, а прву гитару добио је управо од вољене сестре Љиље.
– Као клинац сам свирао виолину, а са седам година сам имао положене две године виолине! Но, највећа љубав ми је била и остала- гитара.
На питање има ли данас квалитетних уметника и чије нумере радо слуша, Мики каже:
– Данашње песме не могу да се запамте, ван можданих вијуга су! Има много ступидарија, али има и квалитетних извођача − Саша и Дејан Матић, Саша Васић, Александра Радовић, сестре Ковач, Ксенија Мијатовић, Тијана Дапчевић… Појављује се пуно певача, тешко је искочити из те гунгуле. Данас свако може да пева, захваљујући технологији, али је тешко издвојити се и трајати.
На турнејама у СССР провели сте четири године. Руси су вам две године заредом, 1974. и 1975, одали признање као певачу године. Данашњи певачи могу само да сањају о таквом успеху. По чему памтите тај „руски период“?
– То су биле чаробне, али исцрпљујуће турнеје. Проведеш тамо по пет месеци, па се вратиш, снимиш плочу, затегнеш мало шрафове који су попустили. То нам је био распоред часова. Исто тако и турнеје по Аустралији, Америци – каже Мики. − Два узастопна пута сам био изабран за певача године, али увек истичем да је прво Ђорђе Марјановић на најфинији начин прокрчио тај „руски пут“. Било је довољно да на плакатима напишу „Југославија“ па да концерти буду пуни без обзира што си почетник.
Мики је својом непосредношћу, емоцијама и бескрајним талентом нашао пут до срца огромне руске публике. Од тих сећања се и данас најежи.
– Један велики руски певач из Ростова на Дону ме је научио песму која је тада била забрањена. „Смугљанка Малдаванка“ се звала, пасторална песма која говори о ратној љубави. Много ми се допала, па сам решио да се направим луд и да је отпевам на концерту. Дочекана је са „УРА“, два пута сам је певао на сваком концерту. Била је проглашена за песму године, а ја за певача године. Певао сам је са Софијом Ротару, у дуету, а пратио нас је чувени хор Александров.
Баш као и у својој земљи, и у Совјетском Савезу је уживао статус праве звезде. Преморен од пута и концерата, једном приликом је у шминкерници прилегао да се мало одмори. Кроз први сан је зачуо глас шминкерке: „Тихо, Мики спит!“
– Та дивна, пажљива жена је подвикнула на тројицу космонаута који су добили ордене хероја за подвиге у космосу, а дошли су да се упознају са мном. Ето, ја сам био важнији тог тренутка − уз осмех се присећа славни певач.
Годинама је давао срце на сцени широм Совјетског Савеза, али се чаролија прекинула након што је Мики у емисији „Индирект“, чији је аутор Марко Марковић, уживо из Хале Пионир изнео срце на длану пруживши подршку шахисти Корчноју.
– Наступао сам у Пиониру, а у току је био меч Карпов-Корчној. Обојица Руси, с тим што је Корчној тих дана пребегао и постао персона нон грата у својој отаџбини − прича Мики као да је јуче било. – Водитељка Данка Нововић пита за кога навијам. Ја искрено кажем да навијам за Корчнова, јер је сам на свету. Руси ми то нису опростили.
Ипак, позван је да буде члан жирија Славјанског базара. На конференцији за штампу питали су га зашто није долазио 18 година. Сутрадан је у новинама освануо огроман наслов 
„Једна реч – Корчној, 18 година казне.“ После тога је често био члан жирија овог чувеног фестивала.
Осим музике, ваша велика љубав је шах. И данас играте с пријатељима у шаховском клубу Чукарички. Ипак, највећи успех је победа над шампионом Ботвиником и реми са светским прваком Анатолијем Карповим.
– Шаховска партија с Карповим је одиграна овде. И њему сам признао да сам навијао за Корчноја. Скоро ме је баш победио у Ваљеву, велики смо пријатељи, али он је безобразан противник − шали се Мики. – Обиђе за два минута 20 табли, а пред мојом размишља два минута као да играмо „мишљанку“. Па како да га победим, мада сам га „имао“.
Ћерка Јелена, коју памтимо по дивној дуетској песми коју сте отпевали, подарила вам је два унука. Колико вас је тај однос оплеменио?
– Ја сам уображени двоструки деда. Моја Јелена ме је обрадовала унуцима Лазаром и Тадијом. Лазар је завршио први разред, а Тадија има скоро три године – разнежено каже Мики. − Има досадних деда, али ја нисам један од тих. Трудим се да се не намећем, посматрам их како расту, причам им приче, шале. Занимају их битке, историјске песме и приче, то ми је посебно драго, јер ме подсећају на мене.
Ваше песме су неизоставни део кафанског репертоара и код данашње омладине. Уз „Гркињу“ и „Пијем“ и данас се тугује и лумпује. Да ли ћете нас обрадовати неком новом песмом?
– Нова песма се зове „Врата срца“ и аутобиографска је. То је скадарлијска песма, „одваљена“ од срца. Томас Вулф је рекао „Свако иоле значајно дело донекле је аутобиографско.“ Тако некако је и с овим мојим „делцем“. Надам се да ће је Скадарлија сачувати за сва времена.
У пензији сте већ годинама. Имате ли утисак да велики уметници, кад оду у пензију, буду запостављени, заборављени?
– Зависи од саме личности. Ја памтим да су рецимо Лола Новаковић и Нада Кнежевић биле врхунске звезде, али су саме отишле у неко своје лично изганство. Тада је турбо-фолк завладао. Ја сам се против тога борио на свој начин − искрен је Мики. − За мене је пензија питање личне борбе, ангажовања и веровања у то што радиш. Нас је негде око двадесетак који поносно носимо статус истакнутог уметника − прича Мики. – Добили смо одличне пензије, то је заправо била награда за изразит допринос култури. Иако је награда, умањили су је 20 одсто, али то је нешто што сви трпимо − завршава Мики.
Сусрет с Титом
И сусрет с Титом обележиле су анегдоте.
– Служио сам војску у Сремској Митровици, позвали су ме из ДСНО да певам у Карађорђеву, где је организован лов за генерале и дипломате. Поручник Ињац је инсистирао да наступим у униформи која је била у лошем стању, да друг Тито види како смо сиромашан пук. Ипак сам успео да уграбим смокинг из свог момачког стана у Београду. „Бога му пољубим, ова нам се војска чудно облачи у последње време“, био је маршалов коментар – каже Мики с осмехом. − Уз пратњу оркестра Душка Радетића певао сам песму „Пијем“, а Титов пас, баш као онај вучјак који му је спасао живот у Дрвару, отргао се и јурнуо до мене. Док сам певао, завијао је у ритму мелодије. Три пута сам певао „Пијем“ те вечери, а пас је увек једнако занесено био моја пратња. Тито и гости су се одлично забавили, а мени су грашке зноја избијале низ леђа док сам размишљао како да га удаљим, што наравно није долазило у обзир.
Након неколико година, позван је да опет наступи за Тита у Гроцкој. Тог дана је имао два концерта, у Инђији и Старој Пазови. Између Тита и верне публике, одлучио је да не изневери обожаваоце. Од тада га је чувени менаџер Џарoвски најављивао као јединог човека који је Титу рекао „не“.
Пише: Александра ДИМИЋ
Фото: Ивана ТОДОРОВИЋ, Фото-документација Борбе
