Узимам специјалну оловку и блокче за трошење, да запишем чувене женине суботње диктате.
Нема више шврћкања по кафанчинама, јер ти си пензионер – добацује из кухиње. – Доста је било Морнара и Сунца!
Хтео сам да јој кажем: Велики ми је IQ и не мораш да понављаш како сам пензионер и да товариш нова задужења! (Баш је било лепо док сам радио у редакцији, али прекратко је трајало. Очас!)
Јеси ли узео годишњу бус-картицу? – подсећа прекорно.
Jуче сам за картицу потрошио пет стоја – тек нешто да одговорим.
Шта, поскупела, а коштала је четиристо седам динара!
Присећам се деде Петронија, бистрог човека коме је на Копаонику вук био домаћа животиња. Мудро ми је говорио: Немој да лажеш, јер онда мораш да памтиш!
Купи ћурећи батак код оне крупне жене која има тезгу на половини пијаце, близу је оних рибара, мало горе. Код приватног месара пола килограма јунећег, и нека ти лепо самеље. Празилук, два кила белог кромпира, целер, бели лук, печурке, зелене јабуке, домаћа јаја код Живадинке, успут узми млеко и јогурт у Аману – прича наизуст.
Немој да гасиш мобилни, можда се нечег сетим – рече на крају, или на почетку, видећу у наставку.
На пијаци гужвањац. Као да долази Нојева барка. Пу, пу!
И смокве, и Бадњак, и чоколадице за унуке! – крешти у телефон.
Кад сам с пијаце зајапурен улетео у предсобље, одмах сам добио прекор што нисам ципеле очистио од снега. Првог у овој години.
Баш сам се претоварио! – успео сам да промрмљам.
Боље ти је да размишљаш о слави, ево га иде Свети Стефан.
Свети првомученик као и ја – жалим се својим плућима.
Бадње вече прославили смо са ћерком Аном, зетом Ненадом, сином Владимиром и унукама: Машом, Ивом, Ланом и Тамаром. Сликали смо се до касно у ноћ, а код телефонског сликања слика заправо – нема. Ја навикао да правим фото-албуме. Нећу моћи! Више није ин. Живео селфи!
Вибер или вајбер, како вам драго, скоро да се упалио. Горео је као свећа. Комшије са спрата честитају Божић, и другари који су савладали нову технологију. Боже, каква су ово времена? Ко не схвати – иде у пензију!
Махинално сам кренуо ка вратима. Жена ме руком зауставља. Провалила моју намеру.
Нећеш ваљда да узнемираваш комшију директним честитањем! – дрекну.
Нема албума, нема љубљења, нема виђања, јер ту је свемоћни (за џабе) господин задужен за поруке. Доста, брате!
