Вања Булић, наш познати новинар, писац и сценариста, летос је напунио 70 година. Неуморан какав јесте, у интервјуу за Пензију каже да не може себе да замисли како седи и не ради ништа.
Недавно сте, промоцијом допуњеног издања књиге „Виза за небо“, обележили седам деценија живота и рада. Какав је то осећај?
– Тачан је податак за седам деценија живота, а пошто се пуњење пелена не рачуна у богзна какав рад, тешко ми је да одредим колико деценија заиста радим. У лусту 4.јул сам као шеснаестогодишњак објавио песму, а после тога сам писао за лист Нови Београд. Мислим да правим новинарским радом могу назвати последњих пола века. Та цифра ми је импозантнија од оне прве. Сада ми сви другари кажу како сам загрзизао осму банку. А сећам се кад сам на Дурмитору, на зиду изнад стола за ручавање, гледао у једном раму слике рођака, с црногорским капама на глави. Изгледали су ми као старци, а већина њих је преминула пре него што је напунила педесет година. Зато је дивно сазнање да се људски век знатно продужио и да треба уживати у њему.
Кад се осврнете, које бисте моменте издвојили као најлепше у досадашњој каријери и приватном животу?
– У мојој филмској и ТВ каријери најбитнији је био рад на филму „Лепа села лепо горе“, у литератури – роман „Око отока“, а у новинарству писање у Дуги, у којој сам био помоћник главног уредника. Филм је био одговор једне генерације Београђана на оптужбе да не разумеју рат из деведесетих година, „Око отока“ је омаж мојима оцу и мајци, Голоточану и његовој супрузи која је успела да одржи породицу, а писање за Дугу је био начин да покажем ко сам и како размишљам.
Који су вам до сада били најтежи тренуци?
– Деведесете године су свакако најтежи тренуци у животу свих који су их доживели. Знам да је било и оних којима су деведесете донеле богатство, али не знам да ли могу данас мирно да спавају. Истовремено, деведесете су биле у професионалном смислу изазов какав се појави једанпут у животу. Често ми људи који су тада читали Дугу кажу како сам био храбар. Искрено, ја нисам претерано храбар човек, али сам много година касније схватио да је храброст питање морала. Или ћеш се бавити новинарством поштено, или ради нешто друго, што је много поштеније него остати у новинарству и додворавати се онима који то не заслужују.
Шта бисте променили кад бисте могли да се вратите у прошлост?
– Не бих ништа мењао у личном животу. Али, да сам неко ко заиста то може, променио бих судбину својих родитеља, јер ничим нису заслужили оно што им је држава приредила шаљући оца на Голи оток. Ја сам рехабилитовао оца. Можда би се он данас љутио због тога.
Шта су вама године донеле?
– Нисам се много променио, чак ми се чини да сам у неким стварима луђи него што сам био у младости, јер с истим жаром играм одбојку и свирам гитару. Имам срећу што су моји најбољи пријатељи – школски другови. Једног кума познајем још из основне школе, а остале из гимназије. Сигурно је да сам мудрији и да промишљеније прилазим ситуацијама у које сам некада улетао „грлом у јагоде“. Али, да није тако било, не бих данас био овакав. Не разумем оне који кажу „да су ми оне године, а ова памет“. Онда то више не би биле „оне године“ и били би стармали људи досадни и себи и другима.
Који су вам даљи пословни планови?
– Често помислим како нећу успети да напишем све књиге које сам замислио. Али, не журим због тога. Тренутно завршавам нови роман, сценариста сам једног дугометражног докуметарног филма о осамдесетим годинама, уживам у у сазнању да две моје позоришне представе имају публику, а скицирао сам и једну монодраму. На Хепи телевизији сам водитељ емисије „После ручка“.
Да ли ћете и када заиста да одете у пензију? Можете ли себе да замислите да не радите ништа?
– За људе који се баве писањем, без обзира у ком облику, нема пензије. И заиста не могу да замислим себе како ништа не радим. Имао сам срећу што сам себе пронашао у писању, што није никаква предност у односу на оне који се и у пензији баве неким другим стварима.
