Очигледно темпиран да се донесе у минут до 12 и без претходне јавне расправе, Предлог закона о измени и допунама Закона о пољопривредном земљишту изазвао је неочекивано велику пажњу средстава јавног информисања на крају сезоне овогодишњих одмора, али без иједног протеста паора изнад Саве и Дунава и сељака испод те две међународне реке које „остатак“ Србије деле на ресурсно аграрно богатију Војводину (са свега 5% земљишта 5, 6, 7. и 8. класе) и сиромашнију централну Србију (где 95% земљишта чине те „лошије“ класе).
Три године, 11 месеци и четири дана требало је Влади Србије да осмисли како да изједначи услове стицања власништва држављанима ЕУ под истим условима који важе за грађане Србије. А онда је куриру било потребно десет дана да тај закаснели и парцијални предлог закона пренесе из „дигитализоване“ Владе Србије у Народну скупштину удаљену око један километар, јер садашња председница владе вероватно није стигла да депонује свој електронски потпис и пошаље га интернетом у дигиталној форми. То значи да је курир путовао брзином пужа чак 100 метара на дан или 12,5 метара на сат – ако му је осмочасовно радно време (без паузе за фруштук) у потпуности било подређено жељи да и лично допринесе убрзаним ЕУ интеграцијама. Скупштинској владајућој већини било је потребно још десет дана да утврди када ће обезбедити кворум својих посланика који су били на годишњим одморима да би заказали ванредну седницу скупштине – и то на значајан православни празник Велику Госпојину (24. августа). Тако нам послушници ЕУ-нијата „мењају православну у протестанску свест“!
Предлог овог закона пре разматрања у скупштини није био ни на јавној расправи – чак ни у традиционално прорежимској Привредној комори Србије, а да не говоримо о удружењима пољопривредника, научним и стручним организацијама и бројним невладиним организацијама које су „под капом“ незаобилазног НАЛЕД-а, што је увек истицано као проблем, док су садашња председница владе и министар пољопривреде били председник и потпредседник. Такав поступак доношења закона није само антисрпски – јер је супротан члану 77 Закона о државној управи, већ је и антиевропски због нетранспарентног поступка његовог доношења.
Ниједна од 13 нових чланица примљених у ЕУ у периоду 2004-2013, као и све друге државе у статусу кандидата за чланство у ЕУ нису дозволиле продају пољопривредног земљишта држављанима ЕУ пре стицања пуноправног чланства!
Предложени закон је усвојен „да би Србија као одговорна држава“ (како су то истицали министар пољопривреде као опуномућени предлагач владе и посланици актуелне скупштинске већине!) испунила обавезу по члану 63 Закона о потврђивању Споразума о стабилизацији и придруживању с ЕУ.
Због чега Србија није тражила измену ове антисрпске одредбе ССП у протеклих десет година (шест година пре његовог ратификовања и четири године од ратификовања до усвајања предлога овог закона) можда ћемо некада сазнати у фризираним мемоарима неког од неодговорних водећих политичара у том периоду. А имали смо бројне примере добре „заштите националних и интереса домаћих пољопривредника“ у новопримљеним државама ЕУ које су продужетак забране продаје пољопривредног земљишта купцима из других чланица ЕУ продужавале као пуноправне чланице: Пољска (8+4 године), Мађарска (7+4 године) – која је пре истека тог мораторијума променила и Устав и трајно сачувала земљиште само за своје пољопривреднике!
У току скупштинске расправе министар пољопривреде и посланици скупштинске већине својски су се трудили да прикрију од јавности да је Србија, и пре доношења овог закона и пре овог актуелног режима, омогућила странцима да с „инвестиционим капиталом у вредности од чак пет кутија шибица“ (100 динара) у Агенцији за привредне регистре Републике Србије региструју своје фирме као „домаћа правна лица“ и да неограничено купују пољопривредно земљиште – и то не само „инвеститорима“ из ЕУ, већ и с других континената! Такође, претходним изменама и допунама истог закона које су ступиле на снагу почетком 2016. године, страним инвеститорима је, под условима који нису дефинисани законом већ „флексибилнијим“ подзаконским актом, омогућено да и у дугорочни закуп до 30 година узимају чак трећину укупног државног пољопривредног земљишта на територији локалне самоуправе.
У историји националних промашаја остаће записано да је Србија једина држава која је „прихватила“ уцену ЕУ да и у статусу кандидата за чланство омогући физичким лицима из ЕУ, с „почеком“ од десет година, стицање приватне својине до два хектара пољопривредног земљишта – без обзира да ли ће Србија за десет година постати или не чланица ЕУ.
Најзад, министар пољопривреде је прихватио и један амандман посланика из скупштинске већине да физичко лице из ЕУ не може купити „пољопривредно земљиште у приватној својини које се налази на удаљености до десет километара од границе Републике Србије“. Али смо зато и до сада, а то ћемо чинити вероватно и убудуће, страним власницима из суседних држава који су регистровали своје фирме у Србији омогућавали да купују хиљаде хектара непосредно уз границу где се (неопажено током ноћи) може пребацити читава дивизија њихових војника.
Будући да је предлагач написао да није консултовао „бриселске комесаре“ (?!), реално је могуће да се усвојене измене и допуне овог закона врате као бумеранг у главу и српским пољопривредницима – ако ЕУ буде захтевала да се услови прописани за стицање власништва над пољопривредним земљиштем за њихове држављане у Србији примењују и на српске грађане, како то прописује и члан 63 ССП-а. То значи да смо усвајањем допуна овог закона и српским грађанима онемогућили куповину пољопривредног земљишта изван територије општине или града у којима морају најмање десет година да имају пребивалиште, да не могу куповати више од два хектара пољопривредног земљишта, као и да за такав викендашко-рекреативни посед морају имати „у власништву механизацију и опрему за пољопривредну производњу“!
На крају, очигледно је да српска влада ради само у корист „великих инвеститора“ – наших и страних, а против наших малих пољопривредника и потенцијалних прекограничних викендаша и аграрно-рекреативних пензионера из ЕУ!
