Тек кад започех ове редове, сетих се да „црвена нит“ не мора да му буде „баздећа природност“, већ афоризам, не сећам се чији: Ако је чистоћа пола здравља, онда је прљавштина друга половина.
Штавише, кад сам у дневницима Михаила Константиновића, министра лондонске краљевске владе, нашао занимљив запис о тада епископу жичком Николају Велимировићу, прешао сам преко тога као неважне бизарности. То је запис о часу који је, као професор краља Петра Другог Константиновић држао ујутро, у понедељак 7. октобра 1940:
„Јутрос на часу питао сам Краља како је провео дан. Ја сам му рекао да сам био у Жичи. Је ли он био. Јесте, два пута. Говорио сам му о Николају као зналцу и мудром човеку. Он: ’Он интригира. Причао ми је Кнез.’ Онда, прљав је и заудара. Ја му објашњавам да је главна ствар колико човек вреди, а не да ли се купа. Он га не воли. У Жичи су га дочекали а нису викали ’Живео!’ Ја:’Не слушајте оно што је на уснама људи, већ читајте шта је у њиховим срцима. А Николај је ваш велики пријатељ.’ − У Жичи, вели, тражио је од првог ађутанта паре, све више и више. Ја: ’Паре су да се дају. Калуђери просе, али не за себе већ за општу ствар’…“
Чак, у овом цитату, више ми је привукло пажњу оно о тражењу пара, него о (не)купању…
Међутим, да је све више од бизарности почео сам да мислим кад сам у још једној књизи – „Zagreb indoors“ екс-амбасадора у Хрватској Радивоја Цветићанина на још два места срео натукнице о овој чудној епископовој особини. Заправо не о особини, већ како Р. Ц. каже − учењу.
У дневничком запису од 19. августа 2006. (јел’ то беше Преображење?) о посети манастиру Крки, он је заједљив и текстом и, видећемо, поклоном братству. Каже: „Предао сам игуману Герману детерџент, сапуне и зубне пасте за ђаке Богословије. Купио сам за покон хигијенска средства без обзира на идола СПЦ, светога Николаја Велимировића, који је учио против купања. (Видети сећања Краља Петра Другог.)“
Пази ти то, није случајност, него – учење.
У запису од 2. јануара 2008. Р. Ц. се враћа овој теми. Са мало аутоцинизма. Креће с „насловом“ поклона који је добио за Нову годину: „Историја ружноће Умберта Ека. Суза (име кћери – прим. Б. А) за мене ставила под јелку, прелила свој цинизам на мене: не бријем се, не перем косу. Мој немар је у ствари ближи учењу светога Николаја Велимировића него Ека: наш је владика, наиме, купање сматрао грехом против природе. Легендарна је прича да је заударао у тој мери да је његов врли ученик, будући Краљ Петар Други, бежао с његових часова главом без обзира.“
Е, тад сам одлучио да срочим ове редове. (Али, морам и то признати, тада нисам знао за једну нову доктрину: сад и модерни педијатри не препоручују да се бебе купају свакодневно, као што смо ми купали своју децу, мада генерацијски гледано, ни све наше мајке нису све нас купале свакодневно. Ето, нису знале да је то можда важније – и модерније! – од разлога због којих оне то нису чиниле.)
После одлуке да ово прибележим, чинило ми се да морам да се потрудим да читаоцима понудим још неки став осим „хладних“ цитата. Питао сам једног познатог, окретног и умног ђакона СПЦ шта ми може рећи о овим навикама реченог свеца, а пре свега да ли је реч о учењу и некој верској доктрини за коју нисмо знали. Одговорио ми је да то нема везе с вером и да је то нека приватна ствар и став.
Пренео сам ово колеги Цветићанину. А он опет циничан.
„Ма, пусти, дивљаштво…“, каже.
Немам закључак, а не свиђа ми се да то буде баш претходна реченица, нити оно чувено – нек читаоци сами пресуде.
Зато, ко што сам и почео, смишљам парафразу оне пословице: У здравом телу… па кажем: У прљавом телу здрав (свети) дух.
Михаило Константиновић, „Политика споразума − Дневничке белешке 1939−1941. − Лондонске белешке 1944−1945.“, Агенција МИР ,Нови Сад 1998. цитат са стране 200.
Радивој Цветићанин, „Загреб индоорс − дневник, ЈП Службени гласник, 2012, стране 102 и 347.
