Пре извесног времена путовала сам у једно место на самом југу Србије. Док идете ауто путем многе ствари око вас не примећујете, али када скренете локалним путевима почнете да посматрате и видите призоре који остану урезани у сећању.
Зелена и лепа Србија, плаво небо које буди радост. И онда изненада искрсне по нека кућа, оронула, са плотом поједеним од времена да подсети на живот којег је некада ту било више. Онда слика која од које остите сузу у оку. Никада нећу заборавити једну баку која наслоњена на трошну капију, лица избораног од година, стоји и гледа. Гледа негде у даљину и као да нешто или неког чека. У погледу који сам закачила само на секунд видала сам нешто што ме је дубоко потресло
УСАМЉЕНОСТ
То сам препознала, не знам како али почела сам да размишљам како ли је њој, шта је мучи, како јој је када легне, када устане и како проводи дане? Има ли комшију са којим ће по ко зна који пут испричати неку причу из младости? Још већу тескобу сам почела да осећам размишљајући о бројним старијим суграђанима који живе у великим градовима између четири зида и где им је телевизор једини „саговорник са којим се расправљају“. Да ли је горе онима који су сами у гомили окружени бетоном или онима који макар имају небо и земљу на хоризонту. Мора ли то то тако, увек се запитам и није поента коме је горе него да ли може бити боље. Да ли смо као друштво урадили довољно да поштујемо старије и обезбедимо им да своју старост проведу у спокоју. Нисмо, то је чињеница. Али већ је неко рекао „не питај шта друштво и држава могу да ураде за тебе већ шта ти можеш да урадиш за њих“.
Ово бих рекла мало другачије, не питај шта неко може да уради за тебе већ шта ти можеш да урадиш за себе, а избор увек постоји, иако је много изговора. Многи старији које познајем кажу, слабо излазе сем до продавнице или дома здравља, а већ дуже време ни гости не долазе као раније. Неки од њих се отежано крећу, други једноставно немају више пријатеља који су расположени или су у добром здрављу да би попили кафу заједно, а камоли негде отишли у природу. С друге стране, познајем и оне који су активнији него ја и стално пешаче, иду у бању или негде путују, а поуздано знам да не спадају у оне који не знају шта ће са новцем. Мајка једне моје пријатељице је три пута победила канцер и бар једном месечно проводи викенд у пешачењу. Она верује да је баш то оно што је битно поправило њено здравље и тврди да је подмлађује у сваком погледу.
Постоје разна удружења која организују кратка путовања по Србији, планинарске туре или обиласке природних лепота и бања, манастира којих је Србија препуна. Удружења пензионера такође организују излете и дружења која не коштају много, а често се могу платити на рате. Топлије време и празници који нам стижу са пролећем добра су прилика да нешто учините за себе да направите искорак и прикључите се онима који се крећу и активни су. Нека иницијатива потекне и од вас. Толико животног искуства имате које би некоме било и те како драгоцено. У неким државама пронашли су одличан начин да активирају старије људе који живе у домовима за старе – отворили су вртиће у непосредној близини, тако да се најстарији и најмлађи друже, играју и проводе неко време заједно.
Након неког времена, показало се да овакав спој генерација изузетно благотворно утиче на све. Старији уче децу да играју „Не љути се човече“, да цртају или певају песмице, док деца у њима имају стрпљиве другаре, пуне љубави и животне мудрости, а један број старијих је због тога чак имао боље здравствене резултате на контролним прегледима. Знам да то делује лакше на речима него на делу али покушај ништа не кошта.Позовите ваше најближе да вам се придруже или да вам помогну да пронађете активност која вам одговара. Учинићете добро себи а можда ћете упознати некога коме ћете баш ви улепшати живот.
