Раширених руку, насмејаног лица, уз топлу реч и отвореног срца – тако Загорка Стојановић (79) дочекује госте на својим Ткачким дворима у Ракарима, дивном селу код Мионице у којем живи већ пет година.
И рећи ћете ви сад, или макар помислити, многи домаћини тако примају не само госте већ и путнике намернике. Да, није ово чудан кадар за људе који бораве на селу, али ова дипломирана и бројним признањима овенчана уметница је оставила све, продала стан у центру Београда и отишла да сређује трошну кућу и живот у овом сеоцету пре пет година. Тад јој је било 73!
Тако дочекује и нас. И не да нам да почнемо причу док се не послужимо слатким од руже, изворском водом (њеном, са дубине од 80 метара) и обавезном ракијицом. – Ма, живот почиње у 73-ој! – говори Загорка уз здравицу и стварно то мисли. Бритког говора и хитрог хода, на коме би јој позавидели деценијама млађи људи, са толико љубави прича о овој кући, чатмари, изграђеној 1880. године. А ми седимо, слушамо и не знамо где пре да погледамо, и да ли пре да помазимо сиво-црну мачку, коју је Загорка назвала Љубави, или куцу, или да уживамо у плаветнилу дрвених врата и прозора (плава боја тера зле духове, каже наша домаћица). У све што је око нас – столице разних боја, облика и шара, венце сушених црвених папричица, белог лука, смиља и босиља, у застакљени колаж са Загоркиним уметничким потписом на коме пише: „Овде се не говори СУПЕР“ – уткано је толико љубави и креативности да пожелите да из њеног дворишта са стогодишњом липом и са предње веранде никад не одете.
– Седмог јула ћу напунити 79 година, а за 80. рођендан направићу велику журку, већу од свих које сам досад правила! И сјајно је што ми тад рођендан пада у недељу, па ће моћи сви да дођу – прича ова жена препуна дивне снаге и прелепе енергије, и додаје да јој је стварно живот почео у 73. години.
– Онај прави, добар живот какав сам одувек желела, да, почео је овде. Јер мени сад ништа није важно. Дошла сам дотле да сам слободна. Не зависим ни од чега, капне нека кинта, имам ту чувену националну пензију… Искрено се радујем сваког јутра кад се пробудим. Орило-горило, падала киша, снег, сијало сунце, седим на мојој тераси уз прву кафицу. И не пропуштам пливање на базену после тога. Не знам ко то још може да каже. Потпуно сам растерећена.
Друго, не срећем будале. Сретнеш у Београду неког ко ти каже само здраво и већ ти пренесе негативну енергију. Исиса те. И прво не знаш шта ти је, па схватиш.
