Реченицу коју је глумац Миодраг Петровић Чкаља изговорио у истоименој телевизијској серији користила се некад као поштапалица у ситуацијама у којима се није могла наћи ниједна реченица боља од те његове… Безвременска је… И данас, кад се осврнем, она дус-дибидус одговара овом нашем времену.
У сусрет рођендану и прослави педесетог броја магазина Пензија, ево моје приче о животу и постојању. Живот јесте чудо и привилегија, живот јесте сан и време које проводимо у простору између два чина: рођења и неминовног одласка с овог света. Ја сам чврсто одлучила да доживим стоту и следим речи Виктора Игоа – да су четрдесете старост младих година, а педесете младост старих година. Међутим, кад сам се једног шеснаестог септембра нашла на половини животног пута, прво сам се добро исплакала, а онда донела одлуку да престанем да славим рођендане и нове године. Зашто, због чега, питали су ме многи? Имам ја неку своју теорију о животу и постојању, рекох им. Живот је као планина која има своју младост, средњост и старост. Кад се родимо, па све до тридесете крећемо се уз брдо, после тога, све до педесете, налазимо се на висоравни и тада је најлепше, а онда нас с друге стране брда чека низбрдица. Уместо да се веселим и прослављам још једну годину која ми се накарикала на грбачу, повукла сам ручну, снажно, како се не бих пре времена стрмоглавила у провалију. И живим, радим, мислим, креирам, стварам, уживам, здравствујем и понашам се као да ми је још увек 50! Некад заклокоћем, опомене ме она издајица крштеница, али се брзо вратим, усправим, заиграм и запевам „Шака суза, врића смија, ча је живот венго фантазија“… Захваљујући својим мисаоним способностима, човек је вероватно једино живо биће које је свесно чињенице да живот сваке постојеће јединке није бесконачан и да једном мора доћи крај. Сва жива бића су смртници. Вечни живот не постоји, као ни вечна младост, али постоји животна радост и радост живота. Можда је најближе дефиницији животне радости кад неко, без обзира на околности и препреке које му се нађу на путу, истински и слободно живи свој живот и кад је свестан колико је живот вредан, драгоцен и посебан. Животну радост можемо да осетимо кад смо захвални за све што имамо и што јесмо и што постојимо. Душко Радовић је рекао: Живот је леп! Много лепши него што сте заслужили! Уживајте у животу, кад сте већ имали среће да се родите! Тако сте случајно и лако дошли до живота, а толико сте му пронашли мана! Ко уме да се радује – има чему да се радује! Ко уме да пати – често пати и без разлога. Искрено, нисам била спремна да патим, посебно не без разлога. Живот сви имамо, али често не знамо како да њиме управљамо. Некад га дозивамо „е, мој животе“, некад га грдимо и кунемо, жалимо се и љутимо што није другачији, чак пожелимо да нас у њему више нема. Међутим, живот је веома леп, и здраво је и потребно да размишљамо о њему и његовом смислу. Смисао живота није да живимо вечно, већ да направимо нешто што ће живети вечно, и да спознамо шта живот чини вредним живота. После одласка у такозвану бенефицирану пензију, која осим умањеног трајања радног стажа нема никаквих бенефиција, да би ми живот и даље имао смисао, почела сам интензивно да путујем по свету. И сада иза себе имам безбројна путовања, више од 100 држава, река, мора и океана широм планете… У време кад сам престала да славим рођендане и нове године, активирала сам скрајнути дар, који се неправедно налазио у сенци балетске уметности којом сам се бавила и којој сам посветила живот. Почела сам да пишем путописне репортаже, а затим и књиге путописне прозе. Своју страст, зависност од путовања, искуства, сазнања и искушења којима нисам могла да одолим, претакала сам у писану реч, из дана у дан, из ноћи у ноћ. Настало је много лепих текстова и за сада шест књига, шест сајмова на којима су представљене и по којима ме многи препознају, чак више него као балетску уметницу. А имала сам баш лепу, плодоносну и успешну каријеру и као балерина и као кореограф. Ње се Богу хвала, сећају старији и средњаци. Но, дуго се више ничему не чудим и све ми је кристално јасно. Тада је било другачије. Култура се уважавала, као и уметници. Свет нам је био на длану, Београд су некад походили великани и знали смо да их дочекамо и угостимо достојанствено и с високим стилом. Међу њима и највеће звезде позоришне и филмске уметности. Данашње генерације о томе немају појма. Они не знају колико је наше друштво некад било отмено. У дугом периоду српске историје, култура је заузимала значајно место, али се тај значај негде изгубио. Суочени смо са са чињеницом да нам се култура и образовање пишу малим словом. Сва срећа, да се као „културњак“, због те чињенице нисам заглавила у ходнику времена. Живот не сме да буде пропуштена прилика, рекох себи. Најважнија ствар у животу је да одржиш своје мисли младим, зато, ради, путуј, пиши, уживај и слави живот, carpe diem… Ако нема хепиенда у животу, направите му макар фабулу, да има неки садржај. Срећан ти роћко, Пензијано, и још многаја љета!
