Најмлађа шампионка у историји тениса Моника Селеш умало је изгубила живот када ју је ножем у леђа два пута убо помахнитали обожавалац њене конкуренткиње Штефи Граф. Док се у болници опорављала од повреде, сазнала је да јој отац болује од рака простате…
Србија данас има најбољег светског тенисера, као и две тенисерке које су биле међу 15 најбољих на планети. Захваљујући њима, сваки турнир белог спорта представља реалну могућност да се на трону нађе наш представник, Глоссy. А тај пут већ је прокрчила једна наша сународница. У у каријери је победила на 53 турнира, освојила је девет гренд слемова и бронзу на Олимпијским играма, 178 недеља била је прва, зарадила је силне милионе долара, али је упркос свим тим успесима остала природна и скромна.
Мурал Монике Селеш
У новосадском насељу Лиман 4, у Балзаковој улици број 26 постоји мурал на којем је нацртан лик Монике Селеш. Урађен је тако да вам у видокруг прво улази њен широки осмех, пехар који држи у рукама, као и натпис: Овде је све почело.
А прича о владарки светских тениских терена с краја прошлог миленијума почела је баш у српској Атини, где је рођена другог децембра 1973. године, у породици мађарског цртача стрипова Кароља и професорке историје Естер. Има старијег брата Золтана, захваљујући којем је и узела рекет у руке. – Пребацивали су ми да сам ћерки отео детињство и ускратио јој играчке, а она је своју играчку лично изабрала. Нису то биле лутке или плишани медведићи.
Имала је једва шест година када је, посматрајући старијег брата Золтана како игра, сама дохватила рекет. У почетку, све је прихватала с дечјим усхићењем, као забаву. Међутим, убрзо смо схватили да је враг однео шалу и да ће тенис постати њен животни избор – рекао је у једном интервјуу Моникин отац Карољ.
Вежбала је на паркингу
На паркингу испред зграде у којој су живели, он је уместо мреже везивао канап за бранике два аутомобила, а његова ћерка је по цео дан увежбавала покрете који су је касније прославили као спортисткињу.
– Највише сам волела да ударам лоптицом о зид и захвална сам станарима што им бука није сметала. И данас сам најсрећнија кад око мене постоји велики зид. То је сигурносна мрежа, музика која највише прија мом уху – описала је Селешова у својој аутобиографији Форхенд преко мреже живота. Са девет година освојила је свој први турнир и тада није била ни упозната са свим тениским правилима. Њени родитељи били су принуђени да поднесу велику жртву како би Моникин таленат могао да се развије. У својој другој књизи Од страха до победе, она је написала да су се чланови њене породице одрекли својих каријера, продали све што су могли и 1986. године отишли у Америку.
У Флориди своју ћерку уписали су на академију чувеног тениског стручњака Ника Болитијерија, где су јој друштво правили касније врхунски тенисери Андре Агаси, Габријела Сабатини, Мери Џо Фернандез и други. Три године касније учествовала је на једном од четири најзначајнија тениска турнира, на Ролан Гаросу, где је стигла као аутсајдер, тачније 87. на званичној ранг-листи. Иако је доспела до четвртфинала, што је било забележено као велико изненађење, објективи фото-апарата и даље су били фокусирани на познатије учеснице.
Тек понегде могло се прочитати нешто о малој Југословенки која удара лоптицу чврсто држећи рекет с обе руке, уз грч на лицу и јаке крике које испушта. Занимљиво је да су се касније многе њене колегинице жалиле судијама како је Моника прегласна када удара лоптицу и да их на тај начин деконцентрише.
Светска тениска јавност остала је у чуду када је ова рођена Новосађанка на наредним турнирима почела да побеђује Крис Еверт и Мартину Навратилову, своје фаворизоване колегинице. Убрзо је постала најмлађа шампионка у историји овог спорта. Отворено првенство Француске освојила је 1990. и у том тренутку имала је 16 година и шест месеци.
– Кад се појави на терену са својим мачкастим очима, флуоросцентним ноктима и врцавим осмехом, она хипнотише цело гледалиште. Ова девојчица највећи је природни таленат који се икада појавио у женском тенису – писали су тада новинари спортског листа „Парис Мач“.
Гледала је цела Југославија
Југословени су јој дали надимак Мала Мо и пратили су готово сваки њен меч.
Ђорђе Балашевић посветио јој је песму и овако је описао у стиховима: Ја сам само прстом пробао спорт, па те зато молим, велики свете, немој да нам сада поквариш дете. Мала Мо је стварно цура и по, она има срце, има три чисте, не мешајте је у курсне листе, нека то брига неком другом постане, пустите њу, нека јој све игра остане…
Када су описивали њену игру, тениски стручњаци увек су истицали њено умеће да квалитетно одигра кључне поене. Њена игра симболизовала је спортску крилатицу: Буди најбољи када је то најпотребније. Са непуних двадесет година већ је имала осам гренд слем титула у колекцији. Ипак никада није успела да освоји Вимблдон. Од јануара 1991. до фебруара 1993. године остварила је 231 победу уз само 23 пораза и освојила 30 титула на различитим турнирима. Њен особен приступ игри и ментална снага направили су праву револуцију у женском тенису.
Америчко држављанство
Американци су јој почетком деведесетих година минулог века упорно нудили држављанство, али она није хтела да га прихвати. На Олимпијским играма у Барселони 1992. године, учествовала је под заставом независних такмичара ИОП, јер нашим спортистима тада због санкција није био дозвољен наступ. Због забране играња нашим фудбалерима у Шведској, одбила је да икада више посети ту земљу. Међутим, када је у ратном вихору нестала Југославија и на њеном згаришту настало неколико нових држава, Мала Мо ипак је постала званични држављанин САД.
– Знам где сам рођена и Југославија ће заувек бити у мом срцу. Много је разлога због којих сам била приморана да променим држављанство, али ипак нисам имала снаге да играм за америчку Фед куп репрезентацију када су 1999. године рушени мостови мог родног града – признала је америчким новинарима на једној конференцији за медије у Мајамију. Додала је и да се осећа као Југословенка, Мађарица и Американка, као и да никада не би могла да се одрекне свог порекла јер би на тај начин порекла оно што заправо јесте.
Проклетство
Али, како то обично у животу бива, тако се и Моника Селеш убрзо нашла у ситуацији у којој јој је све деловало као да ју је неко проклео. Прво је била растрзана разводом својих родитеља, који су своје несугласице заборављали само онда када је требало да је подрже.
– Били су једно уз друго читавог живота, а мене и брата извели су на пут и од нас направили људе. Све око мене рушило се као кула од карата када су ми рекли да се разводе. Можда сам наивно веровала да је њихов брак идеалан и да сам сигурна поред њих. Нажалост, ништа на овом свету није савршено и вечно – открила је своја осећања у књизи „Од страха до победе.“ А тренутак који је обележио не само њену каријеру него и историју тениса, догодио се у периоду када је била потпуно незаустављива.
У Хамбургу, 30. априла 1993. године, стадион Ротебаум, у што у преводу значи црвено стабло, као да је тог прохладног дана злокобно наговештавао крваву драму током четвртфиналног меча између Селешове и Бугарке Катарине Малејеве. Када се у паузи између гемова сагињала да заштити ноге од хладноће, мучки јој је забијен кухињски нож у леђа, пред телевизијским камерама и очима целог света, згроженог суровим догађајем на црвеном тепиху од шљаке. Починилац је био Гинтер Пархе из источне Немачке, опсесивни навијач Штефи Граф, који је данима пратио прву тенисерку света од хотела до стадиона.
Повређена Моника, сва у крви пребачена је у локалну болницу, у пратњи мајке и брата. У посету јој је дошла и Штефи Граф која се извинила што је дошла само накратко јер мора брзо да се врати на турнир. Веровало се да ће надметање у Хамбургу бити прекинуто због напада и проливене крви Селешове, која је за неколико милиметара избегла убод у витални нерв и највероватније остала парализована. Она је приватним авионом пребачена у САД на лечење и рехабилитацију.
– Прве недеље после рањавања нисам могла да померам руку, али допустила сам себи да ме испуне мали налети наде како ћу се потпуно опоравити и за неколико месеци опет бити она стара. Тада још нисам била потпуно свесна озбиљности оног што ми се догодило у Хамбургу – стоји у њеној аутобиографији. А будући да једно зло никада не иде само, тако је и југословенска тенисерка, у тренуцима када је њена рана још била свежа, сазнала да јој отац болује од рака.
– Постојао је разлог зашто тата није присуствовао оном судбоносном мечу у Хамбургу. Кад су ми се он и мама придружили у Вејлу, изгледао је лоше. Био је припадник старе гарде и мрзео је докторе, једноставно није могао да поднесе прегледе. Имао је рак простате. Била сам уништена, као да се неко окрутно нашалио са мном. Тата је смештен у врхунску клинику Мејо у Минесоти. У пролеће те 1993. године, била сам болесна од бриге за оца и страховала сам за своју каријеру.
У Вејлу сам доста времена проводила поред телефона чекајући вести од родитеља. Татина операција прошла је добро и после се подвргао хемиотерапији.
Желела сам да будем поред њега, али морала сам прво себе да излечим. Своју фрустрацију два месеца избацивала сам помоћу физикалне терапије, нападајући је истим интензитетом којим сам играла мечеве. Пролазила сам кроз болне и безбројне вежбе јачања мишића помоћу меких пластичних трака које је заиста тешко развући. До августа била сам на добром путу да се вратим спорту пре краја године – написала је у једној од својих исповести.
Моника се у јулу 1995. године тријумфално вратила у такмичарске токове. Уз невиђене мере безбедности, 1996. године освојила је свој девети гренд слем и у Мелбурну одржала неколико лекција младим тенисеркама. Када је схватила да отац полако губи битку с болешћу, страх и упадљива нервоза поново су заменили њен осмех. – Сваки дан започињем мислећи на њега. Како време пролази, све више ми недостаје. Где год сам путовала на такмичења, тата је увек био поред мене. Када је оперисан од рака простате и пао у постељу, ја сам била поред њега. Давала сам му морфијум за ублажавање болова и храбрила га да издржи, као што је он мене бодрио на турнирима. Преминуо је у мају 1998. године и тај губитак боли ме више од хамбуршке ране. Тешко је када током меча по навици погледате у публику и схватите да је оно најважније место остало заувек празно – стоји у Моникиној аутобиографији.
Губитак оца
Губитак оца за ког је била изузетно везана, стрес због честих повреда, прекомерна тежина, депресије, ноћне и дневне море као трајна последица крваве хамбуршке мрље, све се то видело на терену. Званично се повукла 2008. године.
– Скоро три деценије сваког јутра будила сам се мислећи на тенис. Последњих година схватила сам да на овом свету има много важнијих ствари, управо оних које су ми недостајале док сам дане проводила пребацујући лоптицу преко мреже. Уосталом, стигле су неке нове генерације младих лавица жељних победа и славе, па нема смисла да их једна пензионерка изазива на мегдан. Сматрам да сам на време оставила професионални спорт. Рекет и лоптице променили су ми живот, делили су са мном исту судбину, сваку кап зноја, сваки секунд проведен на терену. За мене тенис никад није представљао тешкоћу или посао – пише у званичном саопштењу којим је фанове обавестила о томе да је више неће гледати на тениском терену.
Моника још само осмехом подсећа на ону слатку девојчицу са кикицама која је Љубивоју Ршумовићу пекла палачинке у емисији Форе и фазони, на тинејџерку светског имена која је усред Београда играла егзибициони меч са Зином Гарисон. Данас у 42. години живи на Флориди и ангажована је на различитим пољима. Чланица је спортске организације Лауреус, заједно са Нађом Команечи, Борисом Бекером, Мајклом Џорданом и другим славним спортистима. Недавно је приступила Међународној тениској кући славних у Њупорту, а потписала је уговор и са издавачком кућом Блумсбери, за серију романа намењених тинејџерима под насловом Академија. Моника већ годинама улаже свој новац на берзи. Њен финансијски саветник својевремено је медијима открио како она није трошаџија, вози просечан аутомобиле и зове га усред ноћи да пита зашто су продали одређене акције. Део новца који је освојила док се бавила тенисом, уложила је у ланац ресторана „Алл Старс Цафе“.
