Уместо тога, пензионерима је удељена „помоћ“ од 5.000 динара и повећање/враћање пензија од 1,5 одсто у 2017.
Зато не изненађују све већи и оправдани протести пензионера да се хитно укине фамозни Закон о умањењу пензија.
Са 2017. годином Србија улази у трећу годину умањених пензија за 700.000 пензионера. За владу је све теже да брани закон по коме је смањење пензија привремено јер „привременост“ не може бесконачно да траје и да се оправдава и да се истовремено хвали да је стање у привреди и буџету све боље. Јер, ако је је тако, онда нема ниједног економског разлога да стотине хиљада пензионера и даље примају умањене пензије.
Поготово што је сада већ трогодишње умањење пензија, уз истовремени раст бруто домаћег производа (БДП), о чему смо се онолико наслушали, довело до тога да ће учешће пензија у БДП током ове године пасти на око 11 одсто. Тиме ће бити испуњен главни услов о престанку потребе за умањењем пензија, дефинисан у Закону о буџету.
То су кључни разлози зашто влада мора брзо да промени праксу да годишње враћа пензије по 1,25 одсто или 1,5 одсто. Годинама би то враћање трајало, па многи пензионери не би ни доживели да добију оно што им је једним неправедним законом одузето.
Једино разумно решење, и за буџет најлакше, јесте да се још у првој половини ове године изврши значајно повећање или враћање пензија, а затим да се у другој половини 2017. године уради то још једном. Тако би се крајем ове године свих 700.000 пензионера вратило на стартне позиције. Једноставно, свако би поново примао пензију по решењу које је важило до октобра 2014.
На пример, пензионеру који је имао пензију од 35.000 динара, она је у 2015. години умањена на 32.800; у 2016. години је, због враћања (повећања) од 1,25 одсто, месечно примао 33.141 динар. У 2017. години треба му вратити још 1.859 динара, да би дошао на почетну позицију од 35.000 динара.
Други пример: пензионеру који је имао 50.000 динара, пензија је у 2015. смањена на 44.200, да би у 2016. (1,25 одсто), месечно примао 44.044 динара. Њему треба вратити још 5.956 динара да би се вратио на почетних 50.000.
Рачуница је проста и сигурно је да је сваки пензионер израчунао и сам колико тачно треба да му се врати.
Међутим, ово је само једно „враћање“!
Пре или касније, ову или неку другу владу чека још једно „враћање“. То су паре који су пензионери, да их нико није питао, били приморани да „позајмљују“ држави, ево већ трећу годину. То је својеврсни „јавни дуг“ који држава мора да врати.
У наша два примера то изгледа овако.
Пензионеру чија је пензија била 35.000 динара држава ће за време од новембра 2014. до краја 2017. узети 86.132 динара – уз претпоставку да ће у овој години пензије бити враћена само за 1,5 одсто. Толики је и дуг државе, који мора да врати.
У случају пензије од 50.000 динара, држава ће за исто време пензионеру узети 224.516 динара, па толико треба и да врати.
Рачуница је једноставна и не треба сумњати да држава тачно зна колико је узела из џепова 700.000 пензионера. Колико је узела, тачно толико треба и да врати.
Пензионери неће заборавити тај дуг. И те како ће инсистирати да се он врати.
Одговорна држава би требало већ сада да размишља, да има план како ће и у ком временском периоду да обештети пензионере и да решава проблем који је уосталом сама и створила. Враћање пензија на законски утврђен ниво само је први корак.
