Док је у Србији стварност нажалост таква, у Енглеској су шездесете и седамдесете нове четрдесете, открива нам новинар, писац и дигитални стратег Лазар Џамић. Њихови свеци заштитници су, како каже, Мик Џегер и Тина Тарнер
У Србији су се током деценија одомаћили изрази попут „наџак-баба“, „џангризави деда“ или она чувена „у гадну бабу растеш“. Колико год грозни били, као да не примећујемо колико их често користимо, вређајући тако без задршке наше колеге, комшије, рођаке.
Лазар Џамић, новинар, уредник, маркетинг-консултант, факултетски предавач, писац и последњих година дигитални стратег за компанију Гугл у Лондону, каже да негативност у Србији као да је урођена. Занимало нас је да ли тај негативни пол, тако карактеристичан за наше поднебље, пресудно утиче и на однос нашег друштва према старијима и старењу.
Питали смо господина Џамића зашто смо тако одгојени, и зашто увек посматрамо лоше стране живота, па самим тим и старења.
– Зато што смо као народ убијени у појам, већ деценијама, а то стање није баш погодно за креирање веселости и позитивног размишљања – каже наш саговорник. – Постоји двострука спрега негативности: многи наши пензионери нису баш у најбољем материјалном положају, што оправдава џангризавост; на то се додаје типична површност симболичких модела наше средине, васпитаване на култу младог ђилкоша – пуног себе, сексуално експлозивног и напирлитаног – коме је старост пропадање свих телесних и интелектуалних моћи. Пошто се код нас знање и искуство мало цене, не цени се ни старост. Пошто и наши људи не знају шта да раде кад се пензионишу – док енглеским пензионерима живот тада тек почиње! – не раде ништа, седе и чекају да умру, бескорисни као пети точак… И тако се та повратна спрега менталитета распирује и расте, све док не постане тужно правило. Да директније одговорим на ваше питање: Ми због лошег искуства све посматрамо с лоше и негативне стране, не само старење. Али је оно и коначна, физичка манифестација општег пропадања и наше пословичне небриге за своје суграђане – истиче Џамић.
С обзиром на то да већ годинама живи у Лондону, сигурни смо да може с лакоћом да направи паралелу кад је реч о старењу у Србији и Енглеској. Занимало нас је да ли би од сениора с Острва могли нешто и да научимо.
– Слика је прилично другачија, мада и овде зависи од количине пара коју је неко уштедео. Кажем уштедео, јер је државна пензија никаква, само око 300 фунти, али зато велики број запослених то допуњује кроз приватне пензијске фондове, па тако имају још прихода. Ипак, највећи извори прихода, бар за средњу и вишу класу овде су наследства, па затим капитал у њиховим кућама којима цена стално расте, па тек онда зарада… Сем ако неко није милионер, па успева да на страну одвоји мало веће паре за будућност. Живот је овде скуп, па се мало штеди, све се троши и задужује се – објашњава наш саговорник. – Али, кад једном изађе из „пацовске трке“ бизниса и диринчења, енглески пензионери, посебно они мало боље стојећи, с кућама у Шпанији или Француској, уживају живот. Стално су по галеријама и музејима који су овде бесплатни, уживају у светској култури; доста путују, пре свега по Европи и на неколико дана, и онда доста шетају и возе бицикле. Шетање планинама је главни пензионерски спорт овде. Они богатији су на крстарењима. Много њих се посвећује добротворном раду као добровољци за многобројне хуманитарне организације. Оно најдрагоценије што могу да дају друштву као што је Британија јесте њихово време (које је овде најскупља ствар), енергија и искуство.
Занимљиво је да пензионери у Енглеској не чувају унуке, открива нам Џамић.
– Већ су доста диринчили да би и своју децу извели на пут, па се сви слажу да им сада треба одмор. Тако овде функционише. Сви се виђају неколико пута годишње, а они који су посебно блиски, једном месечно. Сви живе у својим кућама, али је криза и овде то мало променила, али не много – каже наш саговорник. – Пошто су активни, углавном су и здрави. Пре свега у глави. Овде се шездесете и седамдесете сада посматрају као нове четрдесете, јер су људи и даље у снази. Они себе не сматрају „старим“, јер и даље слушају Ролингстонсе и Лед Цепелин, и даље носе фармерке и возе моторе. Они су тинејџери с артритисом. За њих, ту нову стару генерацију, постоји неколико назива овде: Беби Бумери, Силвер Сурфери или „несмртни“ (не бесмртни – immortals – пошто то нико није, већ несмртни – amortals – јер о смрти уопште и не размишљају). Њихови свеци заштитници су Мик Џегер и Тина Тарнер.
У својој књизи „Чај од шљива“ Џамић пише и о васпитавању деце. Како у нашој земљи баке и деке најчешће одгајају малишане док не крену у вртић или предшколско, и тако на пресудан начин обликују њихове ставове, самопоуздање и слику о свету, занимало нас је које би савете упутио бакама и декама.
– Имао сам срећу да су ме, у великој мери, одгајиле две баке, посебно она са очеве стране. Правила су релативно једноставна: много позитивности и подршке, али и јасних граница – истиче наш саговорник. – Не слепо удовољавање свим жељама, само љубав и подршка кад је битно. Бити пријатељ. Учити примером. Бити другар с њима, креирати сигурну зону у којој се упијају савети самом акцијом. Наше баке и деде имају ту незахвалну улогу да буду исправљачи свих кривих Дрина у нашем друштву: и политичких, и породичних, и социјалних, и естетских… То је много одговорности. Скоро немогуће. Али формиране личности, добро одрастање увек је мешавина слободе и контроле, граница и удовољавања, слушања и помагања, играња и озбиљности, подршке и изазова, или бар пружања прилике, да и сами науче. И пре свега – пре свега! – способност да се праштају грешке и да се оне користе не као материјал за казну већ за учење. Радозналост је најбољи улаз у њихове младе главе, најбоља врата за разумевање света, и то је нешто што баке и деде могу да стимулишу: учите их да буду радознали, да постављају питања, да истражују, да се прљају, да се тумбају, да гурају нос тамо где не треба (уз мере предострожности, наравно). Ако се подразумевате, то је успех; изградили сте везу. Искористите је. Контролишите своје импулсе и правила својих родитеља, ово је нови свет. Пробајте да гледате њиховим очима и слушате њиховим ушима. Пустите их да буду какви сте ви били, па их онда погурајте да буду још бољи.
Пише: ИВАНА ЛАБОВИЋ
